Kapaciteti gradova za Program OP E-761

Četiri grada, izabrana za realizaciju projekta od strane donatora Švajcarskog programa za kulturu, nalaze se u zapadnom delu centralne Srbije, ali, administrativno, pripadaju trima različitim okruzima Srbije: užičkom (Zlatiborski), čačanskom (Moravički) i kraljevačkom (Raški okrug). Srbija je, inače, u administrativnom smislu podeljena na 16 okruga, koji su samo formalno zamišljeni kao međuopštinsko upravljanje državnom teritorijom, ali su u stvarnosti bez ikakve regionalne autonomije i samostalnosti u odnosu na centralnu vlast. Teritorijalno planiranje kulturne infrastrukture, izvršeno sedamdesetih godina dvadesetog veka, diktiralo je da svaki okrug ima pozorište, zavod za očuvanje kulturne baštine, biblioteku i muzej regionalnog značaja, kao i aktivnosti poput izdavačke, organizacije programa u kulturi i dr.

Shodno tom planu, pojedinim gradovima okruga “pripadale” su različite aktivnosti: primera radi, u kraljevačkom (Raškom) okrugu, pozorište se nalazilo u Kruševcu, Zavod za zaštitu spomenika kulture u Kraljevu, važnije izdavačke ustanove i institucije likovne kulture u Čačku.

Užički region je možda jedini region u Srbiji u kome se sve delatnosti od regionalnog značaja centralizovane u gradu Užicu (osim delatnosti zaštite spomenika kulture kojom se i danas upravlja iz Kraljeva, što je bio i ostao jedini izuzetak u kulturalnoj socio-topologiji regionalizacije Srbije).

U periodu 1989-1992. ukinuta je lokalna i regionalna autonomija Srbije i država je postala visoko centralizovana. To nedopustivo stanje traje i danas, iako je novim ustavom iz 2006. dozvoljena mogućnost regionalnog povezivanja opština i formiranje pokrajina, opšte tendencije državne politike i dalje vode ka tome da se ti procesi ne samo ne podstaknu, već i da se obeshrabe i dezavuišu. Političkoj oligarhiji stacioniranoj u vladi i parlamentu ne odgovara decentralizacija i demetropolizacija Srbije. Jedna od direktna posledica ovakvog teritorijalnog i upravnog organizovanja jeste da se unutrašnjost Srbije, van velikih gradova i Beograda (sam glavni grad troši više od 50 odsto društvenog dohotka države), izuzetno loše i neravnomerno ekonomski razvija.

Socijalno-politički kontekst u gradovima

Posle perioda široke samouprave sedamdesetih i početkom osamdesetih godina dvadesetog veka, a zatim krajnje centralizacije za vreme Miloševićevog režima, na lokalnim izborima 1996. godine, sva četiri grada glasali su za demokratsku opoziciju i tako se pridružili asocijaciji “slobodnih gradova”. U okviru asocijacije realizovani su brojni programi obuke za predstavnike lokalne samouprave i odbornike gradskih skupština. Bilo je to i vreme pravog procvata nevladinog sektora: gorući društveni problemi (izbeglice, državljanstvo, zdravstvo, ekologija) iziskivali su hitnu akciju. Država nije bila u stanju da se izbori sa tim problemima, a lokalne vlasti, iako voljne, nisu posedovale pravne instrumente niti finansijska sredstva za njihovo rešavanje.

Nestabilnost političke situacije i česte političke promene u smislu koalicija unutar lokalnih vlasti nisu pogodovali sistemskom razvoju samouprave niti kreiranju politike. Promene nastale posle 2000. godine dale su novi podstrek razvoju javne administracije i građanskog društva, ali, na žalost, bez strateške vizije: nijedan od četiri grada ne sprovodi utvrđenu strategiju razvoja kulture (Užice, na primer, ima međunaordno vrednovan nacrt strateškog dokumenta kreiran kroz program “Politika za kulturu” koji je finansirala Evropska kulturna fondacija, ali ga lokalne vlasti uopšte nisu uzele u razmatranje), ne organizuju javne rasprave, ne podstiču nove inicijative.

Zadnji lokalni izbori u Srbiji, u septembru 2004, iako sprovedeni u skladu sa pro-evropski orijentisanim Zakonom o lokalnoj samoupravi, u znatnoj meri su vratili na političku scenu tradicionalističke i konzervativističke političke stranke koje su na izborima 2000. godine bile poražene. Drastičan primer recidiva te dogme, posle osam godina demokratske vlasti, dogodio se u Požegi, dok su desničarske i narodnjačke stranke osvojile prevlast u Čačku i Kraljevu. U Užicu se demokratski potencijal stranaka koje čine lokalnu vlast održava počev od 1996. godine, ali od jeseni 2006. godine i u ovom gradu su na vlasti stranke narodnjačke i konzervativne provenijencije, koje gradom upravljaju kroz privremeni organ postavljen iz Beograda.

Socijalno-kulturalni kontekst

Podrška lokalne kulturne politike, danas, ograničava se samo na to da održi u životu preostalu infrastrukturu: u sektoru kulture nema prilika za novo zapošljavanje, pa odliv umetnika i intelektualaca i dalje predstavlja akutan problem (uprkos činjenici da neki od najznačajnijih srpskih pisaca žive upravo u ovim gradovima). Kulturna baština je zanemarena, nema savremenih programa (kulturna animacija, kulturni turizam) osim onih koje realizuju udruženja građana. Oseća se bojazan da proces privatizacija neće adekvatno uticati na sektor kulture, iako taj proces zvanično još nije završen. Ipak, sva četiri grada poseduju relativno adekvatne objekte / prostore za realizaciju standardnih programa u kulturi. Oseća se urgentna potreba za prostorima u kojima bi mladi kreativci mogli da se bave alternativnom umetničkom praksom. Ovaj nedostatak sporadično je kompenzovan naporima i aktivnostima civilnog sektora.

Uprkos naporima kreatora kulturne politike da osmisle sistemske uslove za razvoj kulture, nikad nije ostvarena istinska decentralizacija niti je uspostavljena horizontalna kulturna povezanost među gradovima Srbije: sve linije su uvek vodile i dan danas vode ka Beogradu i natrag.

NVO scena je u sva četiri grada prilično razvijena, ali su joj misija i programski profil nedefinisani: nevladin sektor je raznovrstan, ali nepovezan i nekoordinisan; udruženja građana često realizuju slične akcije, preklapaju se u aktivnostima i sl; na polju kulture deluju ad hoc, prema zahtevima pojedinačnih projekata, bez šireg znanja o neophodnosti snimanja potreba, standarda i potencijala zatečenih na terenu, što sve znatno umanjuje njihov učinak.

U oblastima umetnosti i kulture, tako neadekvatno strukturisano delovanje onemogućava značajnije učinke čak i onda kada su aktivnosti dobro sprovedene: zbog nedostatka kontinuiteta i strategije (zasnovane na objektivno snimljenim potrebama i realno utvrđenim lokalnim potencijalima u kulturi s jedne strane, odnosno umetničkim i kulturnim standardima s druge strane, na kraju i raspoloživim specifičnim menadžerskim veštinama) ne kreiraju se u zajednici nove kulturne navike koje bi, eventualno, podstakle stvaranje uslova za samoodržive akcije u oblasti umetnosti i kulture.

Program Otvoreni put E-761 želeo je da pokretanjem šire inicijative utiče pozitivnim promenama na kulturalno okruženje, time i na socijalno-političke prilike u opštinama Užice, Požega, Čačak, Kraljevo. U drugoj i trećoj godini rada, aktivnosti Programa obuhvatale su sporadično i opštine Čajetina, Nova Varoš, Arilje, Kosjerić, Lučani, Gornji Milanovac i Vrnjačka Banja. Time je teritorija delovanja i uticaja Programa na kraju 2007. godine veća od 600.000 stanovnika.